Vaskrsenje Hristovo

Vaskrsenje Hristovo je najveći događaj u istoriji. Po njemu se hrišćanstvo razlikuje od svih ostalih religija.

Osnivači svih drugih religija su smrtnici, dok je Glava Crkve vaskrsli Hristos. Vaskrsenje Hristovo je obnavljanje ljudske prirode, presazdanje ljudskog roda, življenje eshatološke realnosti. Kada govorimo o Vaskrsenju, mi ga ne odvajamo od Krsta, budući da su i Krst i Vaskrsenje dva pola iskustva oslobađanja, kao što se i molimo u Crkvi: „Krstom Tvojim radost (dođe) celom svetu, svagda blagosiljajući Gospoda, Vaskrsenju Tvome pevamo” ili pak „Krstu Tvome klanjamo se, Vladiko, i Vaskrsenje Tvoje sveto proslavljamo”. Apostol Pavle jasno propoveda: Ako Hristos nije ustao, uzalud vera naša (1. Kor. 15, 17). Vera svoju istinitost i silu duguje svetlom događaju Vaskrsenja Hristovog. Bez njega su hrišćani jadniji od sviju ljudi (1. Kor. 15, 19).

Crkva Hristovo Vaskrsenje praznuje od trenutka Njegovog silaska u ad (pakao, jevr. šeol, prim. prev.), gde je od vlasti smrti i đavola oslobodio duše starozavetnih pravednika. Evo na koji način to praznuje naša Crkva. Iz bogoslužbenih tekstova jasno je da praznovanje Vaskrsenja počinje od Velikog petka, kao što vidimo iz posledovanja jutrenja na Veliku subotu, kada se iznosi plaštanica. Isto tako, i besede Svetih Otaca na Veliki petak zapravo govore o vaskrsenju i pobedi. To se ispoljava i u sveštenoj ikonografiji Vaskrsenja. Crkva je odredila da se za istinsku ikonu Vaskrsenja Hristovog smatra izobraženje Njegovog silaska u ad. Naravno, postoje i ikone Vaskrsenja koje izobražavaju Hristovo javljanje mironosicama i učenicima, ali je ikona Vaskrsenja prevashodno izobraženje uništenja smrti. Ono se dogodilo Hristovom silaskom u ad, kada je Njegova duša, zajedno s Njegovim božanstvom (tj. s Njegovom božanskom prirodom), sišla u ad da bi oslobodila duše starozavetnih pravednika koji su ga iščekivali kao Izbavitelja.Izobraženje Vaskrsenja Hristovim silaskom u ad ima mnoge i ozbiljne bogoslovske razloge. Kao prvo, zato što niko nije video Hrista u času kada je ustao, kad je izašao iz groba „zapečaćenog kamenom”. Zemljotres i silazak anđela koji je odvalio ploču sa groba dogodili su se da bi se žene-mironosice uverile da je Hristos vaskrsao. Kao drugo, zato što je Hristova duša, sjedinjena s Njegovom božanstvom, sišla u ad i uništila vlast smrti i đavola, budući da je On Svojom sopstvenom smrću pobedio smrt. Iz pravoslavnog predanja jasno se vidi da je Hristovom smrću potpuno poražena smrt. Usled toga, u Crkvi pevamo: „Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt pobedi…” Njegova trijumfalna pobeda nad smrću dogodila se svakako u onom času kada je Hristova duša, sjedinjena s božanstvom (božanskom prirodom), uništila smrt. Kao treće, Hristos je Svojim silaskom u ad od smrti oslobodio Adama i Evu. Dakle, pošto je posredstvom Adama došlo do pada vascelog ljudskog roda i pošto je on naš rodonačalnik, tako i posredstvom Adamovog vaskrsenja okušamo plodove vaskrsenja i spasenja. Zbog jedinstva čovečije prirode, ono što se dogodilo praocu, dogodilo se i vasceloj čovečijoj prirodi. Iz tih razloga se karakterističnom ikonom Vaskrsenja Hristovog smatra Njegov silazak u ad, jer je suština praznika Vaskrsenja umrtvljavanje smrti i svrgavanje đavola: Umrtvljenje smrti i adovo ukidanje praznujemo, pevamo u Crkvi. Rušenje ada i umrtvljavanje smrti jesu najdublji smisao praznika Vaskrsenja. U Svetom Pismu izobražnjenje ada se koristi simvolično, da bi označilo vlast smrti i đavola. U tom smislu su karakretistične reči apostola Pavla: A pošto ta deca imaju zajednicu u krvi i mesu, i On uze najprisnijeg udela u tome, da smrću smrt satre, onoga koji ima moć smrti, đavola, i da izbavi one koji od straha od smrti celoga života bejahu krivci za svoje robovanje (Jevr. 2, 14-15). Moć (sila) smrti se, dakle, izjednačuje sa vlašću đavola.

Iz tog razloga, u pravoslavnom predanju pakao nije jednostavno neko mesto, nego gospodarenje smrti i đavola. Za duše onih ljudi koji se nalaze u vlasti đavola i smrti kažemo da se nalaze u adu, odnosno paklu. Upravo bi u tom smislu trebalo da razmatramo učenje Crkve o Hristovom silasku u ad, kada je Hristos prihvatio da umre i tako stupio u vlast smrti, a onda silom Svog božažanstva pobedio smrt, učinio je potpuno nemoćnom i lišenom sile, dajući Svojom sopstvenom silom i vlašću svakom čoveku mogućnost da izbegne gospodarenje, vlast i silu smrti i đavola. O Hristovom silasku u ad nalazimo svedočenje u Sabornoj poslanici apostola Petra, u kojoj se kaže: Zato i Hristos jedanput za grehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu, usmrćen telom, a oživevši duhom, kojim i siđe da propoveda duhovima u tamnici (1. Petr. 3, 18-19).

U crkvenom predanju, mnogo je rečeno o Hristovom silasku u ad, i to u smislu da je On stupio u vlast i carstvo smrti. Postoje značajni tropari koji se pevaju na večernjoj na Pashu (Vaskrs), a koji počinju rečenicom „danas jecajima vapi”. U njima se kaže da je ad (pakao) predstavljen kako jeca, a onda, između ostalog, govore i o tome da je On poništio njegovu vlast, jer je Hristos oslobodio one nad kojima je pakao vekovima imao vlast. Karakteristične su reči: Razveja se sila moja, Pastir se raspeo i Adama vaskrsao.., isprazni grob Raspeti i ne nadjača sila smrti. Za ovo mesto veoma je značajno i Poučno slovo sv. Jovana Zlatoustog, koje čitamo posle vaskršnje liturgije. Pored ostalog, ovde je rečeno da se ad (pakao), kad je susreo Hrista, ogorčio i poništio, da je bio unižen, umrtvljen i svrgnut… U nastavku je rečeno da je ad, sa Hristovom smrću na krstu, primio smrtno telo, a našao se pred Božanstvom, primio zemlju-prah a susreo nebo, da je primio ono što je video, tj. ljudsko telo, ljudsku prirodu, a bio pobeđen od Onoga Kojega nije video, odnosno od Božanstva. Učenje Crkve o Hristovom silasku u ad opisao je i sveti Jovan Damaskin u jednom troparu pashalnog kanona. Navešću ga u celini, budući da je on svima poznat: „Sišao si u preispodnju i poništio reze večne što su držale svezane, Hriste, i trodnevno, kao Jona iz kita, iz groba vaskrsao”. Sveti Epifanije, episkop kiparski, u omiliji na Vaskrsenje daje čudesan opis Hristovog silaska u ad i svega onoga što se tamo dogodilo, tumačeći u vezi s tim Davidov psalam (Ps. 23, st. 7-10).

Slikovito se izražavajući, on kaže da je Hristos u ad sišao „bogodolično, borbeno, samovlasno, u pratnji ne samo dvanaest legiona, nego nebrojenog mnoštva i hiljada anđela”. Pre nego što je Hristos stigao u senovite tamnice ada, tu je stupio arhistratig Gavrilo da bi blagovestio o dolasku Hristovom, jer je upravo on o tome blagovestio i Presvetoj Bogorodici. On kaže: Podignite vrata, kneževi vaši. U nastavku se oglašava arhanđeo Mihailo: Podignite se, vrata večna. Sve anđelske sile su uskliknule: Srušite se, lanci neraskidivi… Uplašite se, tirani bezakoni. Pojavio se Hristos i izazvao veliki strah, pometnju i užas. Kada su kneževi ada snažno povikali: Ko je taj Car slave, sve sile nebeske su im uskliknule: Gospod moćan i silan, Gospod silan u boju, On je taj Car slave (Ps. 23, 7-10).U nastavku, sveti Epifanije opisuje zadivljujuću Adamovu besedu sa Hristom. Adam je začuo korake Hrista Koji dolazi, isto kao što ih je čuo i u raju, posle prestupa i neposlušnosti. Tada je osetio zebnju i strah, a sada radost i likovanje. Pokajani Adam je uskliknuo, obraćajući se svim dušama: „Gospod moj sa svima”, a Gospod mu je na to odgovorio: „I sa duhom tvojim!” Zatim ga je uzeo za ruku i vaskrsao, obznanjujući šta je učinio za njegovo spasenje i za spasenje vascelog ljudskog roda.Iz svega što je rečeno, jasno se pokazuje cilj zbog kojega je Hristos sišao u ad. U realnosti, On je stupio tamo gde je vladao đavo, da bi ga pogubio… Hristos je ovde svezao đavola, tako da ovaj nema više nikakvu vlast nad ljudima… Međutim, Gospod je sišao u ad i zato da bi sve ispunio svetlošću Svog božanstva. Apostol Pavle iznosi ovo učenje, govoreći: A ono „uziđe”, šta je, osim da prvo i siđe u najdonja mesta zemlje? Onaj Koji siđe isti je Onaj Koji i uziđe više sviju nebesa da ispuni sve (Ef. 4, 9-10). Prema tome, Hristov silazak u najdonja mesta zemlje dogodio se zato da bi se sve ispunilo Njegovom svetlošću i da bi realno bila svrgnuta sila smrti. Uistinu, trebalo bi razlikovati ono što je energija Božija koja sve ispunjava i obogotvorujuća energija Božija kojoj su pričasni samo oboženi. Sveti Grigorije Bogoslov kaže da je one što se Bogu klanjaju trebalo pronaći ne samo gore (tj. na nebesima), nego i dole, kako bi se sve ispunilo i napunilo slavom Božijom. U toj perspektivi napisani su i tropari naše Crkve: Da bi se sve ispunilo slavom Tvojom, sišao si u preispodnju zemlje. I sveti Jovan Damaskin svečano peva: „Sada se sve preispuni svetlošću, i nebo, i zemlja, i preispodnja. Neka svaka tvar slavi Vaskrsenje Hristovo koje se u njoj utvrdi”.Najzad, Hristos je sišao u ad da bi se i tamo ponovilo i izvršilo sve ono što se dogodilo na zemlji. Kao što je na zemlji propovedao o miru, kao što je grešnima otpuštao grehe, davao svetlost oku slepoga i postao uzrok spasenja svima verujućima i uzrok suda nad neverjem svih neverujućih, trebalo je da se to isto dogodi i u adu, gde su se nalazile duše umrlih, kako bi vascela ljudska priroda i vascelo čovečanstvo začulo spasonosnu vest Hristovu. Kao što je onima koji obitavaju na zemlji izašlo Sunce pravde, tako je trebalo da i one, koji su obitavali u tami i u seni smrtnoj obasja svetlost Božija (sv. Jovan Damaskin)… Naravno, Hristovim silaskom u ad nisu se spasli svi koji su se tamo nalazili, nego samo pravednici koji su, u različitim stepenima, dostigli oboženje. Sveti Epifanije kaže da se nisu spasli svi koji su tamo bili, nego samo verujući. To bi trebalo protumačiti tako da su Hrista prepoznali oni koji su tokom čitavog svog života bili u zajednici sa bestelesnim Logosom. 

Iz drugih mesta Svetog Pisma i iz svetootačkog predanja znamo da su prosvetljenje i oboženje postojali još u Starom Zavetu, ali za one koji su se udostojili da „vide” bestelesnog Logosa i da dostignu oboženje, s tom razlikom što tada još nije bila ukinuta smrt, zbog čega su i oni silazili u ad. Hristos je Svojim silaskom u ad razrušio vlast smrti i svi oni, koji su imali zajednicu s Njim i koji su poverovali da je On silan i moćan, da je On Spasitelj ljudi, bili su oslobođeni.

Jednom je Hristos u paraboli govorio o Svom trodevnom vaskrsenju, onda kad je rekao: Srušite ovaj hram i Ja ću ga za tri dana podignuti. Judejci su mislili da govori o Solomonovom hramu, za koji je bilo potrebno četrdeset šest godina da bi ga izgradili. Međutim, On govoraše o hramu tela Svojega. Čak su i njegovi učenici ovo razumeli tek posle Njegovog vaskrsenja (v. Jn. 2, 19-22). U drugim slučajevima, Hristos je jasno govorio o svom trodnevnom vaskrsenju: I poče ih učiti da Sin Čovečiji treba mnogo da postrada, i da će Ga odbaciti starešine, i prvosveštenici, i književnici, i da će Ga ubiti, i da će posle tri dana vaskrsnuti (Mk. 8, 31). Ovo učenje se toliko raširilo da su oni, koji su prisustvovali krsnoj žrtvi na Golgoti, sa hulom govorili: Ti Koji hram razvaljuješ i za tri dana sagrađuješ, spasi Sam Sebe (Mt. 27, 40). Isto tako, arhijereji i fariseji su zatražili od Pilata da zapečati grob, jer su se setili da je Hristos za života govorio: Posle tri dana ustaću (Mt. 27, 63).Mi kažemo da je Hristos posle tri dana ustao iz groba. Naravno, kada govorimo o Vaskrsenju, mi ne kažemo da je umrlo božanstvo (božanska priroda), nego da se duša, koja se odvojila od tela ali se nije odelila od božanstva, opet vratila u telo, i On je na taj način vaskrsao iz groba.Hristos je vaskrsao u jutarnjim časovima nedelje. Nije nam poznato tačno vreme Vaskrsenja, jer Ga niko u tom času nije video, ali ono se potvrdilo kad su žene-mironosice došle do groba da bi Hristovo telo pomazale miomirisima. Prema tome, nedelja je, kao prvi dan sedmice, istovremeno i dan Vaskrsenja Hristovog. Ako je Hristos u subotu pobedio vlast smrti, onda je u nedelju sve uverio da je vaskrsao i da je On pobednik smrti i đavola.

Veoma je značajno da su vaskrslog Hrista najpre videle žene-mironosice. Apostoli su bili prestrašeni onim što se događalo i bili su zatvoreni u gornjoj sobi (u Jerusalimu), dok su žene, i pre nego što se sasvim razdanilo, s ljubavlju, toplinom i odvažnošću pošle na grob da miomirisima pomažu Hristovo telo. Nisu se uplašile ni pomrčine, ni pustoši i nenastanjenosti tog mesta, ni vojnika. To znači da su čoveku, da bi se udostojio da vidi vaskrslog Hrista, potrebni i ljubav i odvažnost. Vaskrsenje Hristovo ne bi trebalo da proslavljamo kao neki istorijski ili društveni događaj, nego kao događaj ontološki, a što označava da treba da postanemo pričasnici blagodati Vaskrsenja. Kao podvižnička borba, post koji tokom Četrdesetnice prethodi ovom prazniku ima za svoj cilj što potpunije učešće u tajni Vaskrsenja: svi Sveti Oci uče da je za dostizanje ovog cilja neophodno očišćenje kako telesnih, tako i duševnih čula. Cilj čovekovog duhovnog života jeste da se sjedini sa vaskrslim Hristom, da Ga sozercava u dubinama svoga srca. Hristos vaskrsava u srcu, umrtvljavajući ostrašćene pomisli koje se ovde nalaze pod uticajem đavola i pobeđujući strasne slike i nasrtaje greha, kao što je nekad nadvladao pečate groba (sv. Maksim Ispovednik). Prema tome, ovde se ne radi o nekom spoljašnjem, običnom praznovanju, nego o praznovanju unutrašnjem i ontološkom. Sa tog stanovišta, sv. Grigorije Bogoslov nam savetuje da ne praznujemo razmetljivo i svetovno, nego na božanski način i nadsvetovno.Pričasnost tajni Vaskrsenja predstavlja opit oboženja. Onaj, koji je posvećen u nepojmljivu silu Vaskrsenja, iz iskustva zna s kojim je ciljem Hristos stvorio svet (sv. Maksim Ispovednik). I zaista, čovek je stvoren zato da bi dostigao oboženje i da bi se svet („kosmos”) osveštao posredstvom čoveka. Prema tome, onaj koji je sebe posvetio ovoj neizrecivoj sili tajne Vaskrsenja, dostiže oboženje i ispunjava cilj svog postojanja, on zadobija najveće poznanje.

Izvodi iz predavanja objavljenog u knjizi “Praznici Gospodnji”, izd. manastira Rođenja Presvete Bogorodice (Pelagija), 1995. Prevod sa novogrčkog: Antonina Pantelić