Свете мученице Вера, Нада, Љубав и мајка им Софија

О томе како се вера преноси деци

Уочи празника Светих мученица Вере, Наде и Љубави и њихове мајке Софије, пред нас се поставља једно тихо, али веома важно питање:

Шта заиста остављамо својој деци?

Не само кућу, имање, школовање и земаљско знање.

Него — веру.

Не веру само изговорену речима, већ веру која се види у животу.

Свете мученице Вера, Нада и Љубав, заједно са својом мајком Софијом, остале су упамћене у Цркви као сведокиње верности Христу. Према предању Цркве, пострадале су у Риму у време цара Адријана, не одрекавши се Господа.

Њихово сведочанство нас и данас подсећа на једну велику истину:

дете не учи само из онога што му родитељ говори — оно највише учи из онога како родитељ живи.

Протојереј Григорије Дјаченко, говорећи о хришћанском васпитању, посебно наглашава значај породице, молитве, Светог Писма и личног примера родитеља.

А то је поука која не припада само једном времену.

Дете које од најранијих дана слуша молитву, види родитеља како се крсти, како захваљује Богу, како прашта, како помаже ближњем, како трпи без роптања и како се у невољи обраћа Господу — учи веру и пре него што уме да је објасни.

Најпре се учи животом, а тек онда речима.

Зато хришћанско васпитање није само учење детета да зна молитве.

То је учење да:

– молитва буде његово уточиште;

реч Божија буде светлост његовоме уму;

Црква буде место сусрета са Христом;

милосрђе буде природан одговор на туђу невољу;

скромност буде лепша од сујете;

праштање буде јаче од увређености;

а вера у Бога дубља од сваког страха.

Није довољно рећи детету: „Воли Бога.“

Дете треба да види како његови родитељи воле Бога.

Није довољно рећи: „Моли се.“

Оно треба да чује молитву у своме дому.

Није довољно рећи: „Буди добар.“

Оно треба да види доброту.

Није довољно говорити о Христовој љубави.

Ту љубав треба живети.

Јер речи могу да се забораве, али оно што је дете годинама гледало у своме дому често остаје дубоко урезано у његово срце.

Зато је хришћански дом више од места у којем живимо.

Он треба да буде место у којем се дете први пут сусреће са молитвом, праштањем, благодарношћу, милосрђем и љубављу према Богу.

А родитељ није само онај који дете храни и облачи.

Он је и онај који му показује куда да гледа када у животу дођу невоље.

Света мученица Софија није својим кћерима оставила земаљско богатство.

Оставила им је оно што није могло бити одузето — веру у Христа.

Имена њених кћери као да у себи носе један тихи духовни пут:

Вера.

Нада.

Љубав.

А изнад њих стоји име њихове мајке — Софија, Премудрост.

Нека нам њихов свети пример буде подсећање да се хришћанско васпитање не почиње онда када дете пође у школу.

Оно почиње у дому.

Почиње молитвом мајке.

Почиње примером оца.

Почиње малим свакодневним делима.

И наставља се читавог живота.

Јер оно што родитељ усади у срце детета љубављу и личним примером може постати семе које ће, уз Божију помоћ, донети плод и онда када родитељ више не буде поред њега.

Молитвама Светих мученица Вере, Наде и Љубави и њихове свете мајке Софије, нека Господ укрепи наше породице, сачува нашу децу и помогне нам да их не учимо само речима о Богу, већ да им својим животом покажемо пут ка Њему.

Свете мученице Веро, Надо и Љубави,

и света мученице Софијо,

молите Бога за нас!

Према поучењу протојереја Григорија Дјаченка о Хришћанском васпитању деце.