Ponašanje u crkvi

KAKO TREBA DA SE PONAŠAMO U SVETOM HRAMU I NA SVETOM BOGOSLUŽENJU

Ulazeći u sveti hram prekrstimo se pobožno uz blagi naklon i izgovorimo reči: „Ući ću u Dom tvoj, pokloniću se sa strahom hramu Tvome svetome…“ i idući tako tiho i nečujno ka celivajućoj ikoni, napravimo tri poklona krsteći se i izgovarajući: „Bože, budi milostiv prema meni grešnome i pomiluj me“, i stanemo u odgovarajuću stranu (desno muškarci, levo žene, a ispred stoje deca).                   

Ulaskom u sveti hram i zauzimanjem svog mesta, priberemo, skoncentrišemo i udubljujemo u smisao molitava i pesama koje se proiznose, čuvajući se od svakog razgovora i rasejanosti i zaboravimo sve ovozemaljske brige i probleme u nastojanju da iz hrama izađemo duhovno bolji i čistiji nego što smo u njega ušli. Dok traje bogosluženje, ne šetajmo se po crkvi – hramu, ne prislužujmo sveće, ne celivajmo ikone, ne tiskajmo se, već pažljivo i pobožno pratimo sveto bogoslužnje i nastojmo da ono bude što lepše i svečanije. Za vreme čitanja svetog Jevanđelja, u toku malog i velikog hoda, na reči: „Glave svoje Gospodu priklonimo“, „Mir svima“, kao i za vreme kađenja, glave svoje trebamo prikloniti. Posebno treba da smo pažljivi i skocentrisani na svetoj Liturgiji za vreme čitanja Jevanđelja, pevanja Heruvimske pesme, iznošenja svete Tajne, čitanje Simvola vere – Ispovedanja vere, pevanja Dostojno i pravedno.. na reči: „Sa strahom Božijim i verom pristupite“ itd.
Oni koji su ispovedili pripremili za sveto Prišešće, trebaju sa dubokom verom, pobožnošću i iskrenim kajanjem da čitaju molitvu pre pričešća „verujem Gospode i ispovedam…“ i pristupajući svetim tajnama Tela i Krvi Spasiteljeve pobožno da se poklone, skrste ruke (desnu preko leve) na grudima i kažu svoje kršteno ime. Nakon primljenog pričešća, uzme se nafora i sačeka kraj svete Liturgije…

Svetu tajnu Pričešća primaju samo oni koji su kršteni i koji su se postom, molitvom i pokajanjem očistili, pred sveštenikom ispovedili i na taj način se pripremili za sjedinjenje sa Gospodom. A ko se nedostojan pričesti, bez ove pripreme, taj, prema upozorenju sv. apostola Pavla, greši pred Bogom i na sud sebi prima sveto Pričešće (1 Kor, 1 1 27—29). Na svetom bogosluženju treba molitveno učestvovati pevanjem, čitanjem određenih molitava i pobožnim praćenjem, jer tako srca svoja sjedinjujemo sa Hristom, osećamo njegovo prisustvo i prisustvo Svetoga Duha i hranimo duše svoje nebeskom hranom.
Bez opravdanog razloga ne treba izlaziti iz hrama dok traje bogosluženje, niti prisluživati sveće, pogotovu u najsvetijim delovima Liturgije. Prisluživanje sveća i celivanje ikona treba obaviti pre i posle bogosluženja.
Vodimo strogo računa u kakvom odelu, odeći dolazimo u sveti hram pred Gospoda. Pazimo da ne navlačimo na sebe greh nepristojnim ponašanjem i odevanjem, žvakaćim gumama u ustima, upadljivom šminkom, držanjem ruku na leđima ili u džepovima, upadljivim gledanjem pojedinih vernika, razgovaranjem, smehom i slično. Čujmo šta o svetom hramu i bogosluženju kaže prepodobni starac Siluan: «Kad bi ljudi videli u kakvoj clavi služi sveštenik oni bi popadali na zemlju od ovog viđenja; a kad bi sam sveštenik video sebe u kakvoj nebeskoj slavi on stoji kad služi svoju službu, on bi postao veliki podvižnik, da ne bi ničim ožalostio blagodat Svetoga Duha, koji živi u njemu». Ako na sve ovo ne pazimo, kakav je smisao našeg dolaska u hram na sveto bogosluženje?

Nepristojnim ponašanjem i odevanjem mi omalovažavamo dom Božiji i službu Božiju, dajemo loš primer drugima, ometamo druge u molitvi, a što je najtragičnije, navlačimo na sebe Božju kaznu. Ne zaboravimo! Sa kakvom je revnošću naš Spasitelj izvršio povereno Mu delo, počevši od prvog dana Njegove javne službe, pa do poslednje Njegove reči na krstu: ,,Svrši se”. On istu tu revnost pokazuje i prema svetosti doma Božijeg – hrama na zemlji, izgoneći iz njega one koji su ga skrnavili rekavši im: ,,Ne pravite od doma Oca moga dom trgovački.” (Mat. 21, 12). Istu tu revnost nastavljaju i sveti apostoli pa zato apostol Pavle i zahteva od revnost i ugledanje kad kaže: „Ugledajte se na Boga, kao ljubljena deca“ (Ef. 5, 1) i „Ugledajte se na mene, kao što se i ja ugledah na Hrista“ (І Kop. 4, 16).

HRAM I BOGOSLUŽENJE ČOVEKOVA NASUŠNA POTREBA                  

Najdelikatniji i najsloženiji je život čoveka. On, pored sve sličnosti sa ostalim živim bićima ima nešto više čime se razlikuje i odlikuje od svih njih, a to je njegova duša. religioznost i bogolikost. Bog je stvorio čoveka ,,po svojoj slici i prilici, po svom obličju i podobiju” (Moj. 1. 27). Otuda čovek, odnosno duša njegova teži svome izvoru, tvorcu – Bogu ,,svojoj slici i prilici”. Zbog toga, njegova veza, kontakt, saobraćanje sa Bogom, nije potreba slična drugim potrebama (treba da se ispuni, ostvari ali ne mora), nego je to neophodnost. ,,Čoveku je potreban Bog kao što treba vodu ili kiseonik” (Aleksis Karel). Susret, opštenje, kontakt sa Bogom čovek postiže kroz veru, Crkvu i Molitvu, naročito u svetom hramu na svetim bogosluženjima. Sveti hram sa služiteljima koji u njemu služe i vernicima koji sa verom, pobožnošću u njega dolaze je razgovor sa Bogom, pesma Bogu i služba Bogu, jer je Gospod rekao: „Gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje onde sam i ja među njima“ (Mat. 18, 2O).

U svetom hramu mi vodimo razgovor, dijalog sa Bogom. Zato se i kaže da je molitva pobožan razgovor naše duše sa Bogom. Kad se čita sveto Jevanđelje, to Gospod Isus Hristos kroz njega govori nama, a kad čitamo molitve govorimo Gospodu i rešavamo probleme našeg živoga. Služeći Tvorcu sveta, Promislitelju i najvećem Darodavcu kroz molitve i crkvene pesme mi se duhovno hranimo, preobražavamo i Bogu približavamo.Samo u svetom hramu, na svetom bogosluženju nalazi se uteha za svoje opustošeno biće, tu je sigurnost i tu se čuje glas Hristov koji blago govori: «Čedo moje, gresi su ti oprošteni…» Tu saznajemo da se naš život ne završava fizičkom smrću, već vaskrsenjem. Tu se čistimo, lečimo i dvhovno hranimo. U hramu se zadobija Nada koja nas čini snažnim, Vera koja nas spasava i Ljubav koja nas čini dobrotvornim mirotvornim. Zato nas Crkva i poziva: „Svi zajedno hitajte u jedan hram Božiji, jednome Žrtveniku, jednome Isusu Hristu“ (sv. Ignjatije Bogonosac), koji kaže: „Sve što ištete u molitvi verujući, dobićete“ (Mat. 21, 22).

Sveta Crkva kao brižna mati, kojoj na srcu leži briga za večnim dobrom njene dece, podiže hramove, vrši bogosluženja, poziva svoju decu da im uredno i revnosno prisustvuju, u Tvom interesu, kao što uredno hrane tela svoja, tako da uredno hrane i duše svoje. Iz uloge i značaja koji ima hram i sveto bogosluženje u našem duhovnom uzrastu i spasenju (pojačavaju nas, prosvećuju, čiste obnavljaju, leče, osvećuju, hrane, jačaju i sjedinjuju sa Bogom) proizilazi naša nasušna potreba sa najvećom ljubavlju, pobožnošću i revnošću posećujemo i prema njima se odnosimo. Jer, «samo iskustveno, blagodatno upoznaje se Crkva kroz učešće u njenom životu» kaže veliki pravoslavni bogoslov Sergij Bulgakov i preporučuje: „Dođi i vidi“.

SIMVOLIČKE RADNJE NA SVETOM BOGOSLUŽENJU

Sve sveštene radnje i sve molitve u Pravoslavnoj crkvi počinju i završavaju se znakom krsta, koji čine kako prisutni na bogosluženju, tako i oni koji služe. Krsnim znakom izražavamo svoju veru i prizivamo pomoć Božiju. A krstimo se ovako:
Tri prsta desne ruke – palac, kažiprst i srednji prst – sastave se u vrhovima ujedno i ravno, dok se mali i domali prst saviju uz dlan. Sa tako sastavljena tri prsta desne ruke dodirujemo čelo posvećujući svoj um (da bismo svagda ispovedali Gospoda) i govorimo: «U ime Oca», zatim dotičemo grudi, posvećujući Bogu svoje srce (da bismo Gospoda ljubili) rekavši: «i Sina». Zatim dodirujemo prvo desno pa onda levo rame, posvećujući Bogu svoju snagu (da bismo činili što je dobro) govoreći: «i Svetoga Duha» i prekrstivši se tako kažemo: « Amin» tj. neka tako bude!
Krsteći se ovako mi izražavamo:
1. Veru u jednoga Boga u trojici — Oca, Sina i Svetoga Duha (sastavljanjem tri prsta desne ruke),
2. pouzdanje u pomoć Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nas je spasao svojim stradanjem na krstu! 

BLAGOSLOV 

Blagoslov je prizivanje blagodati Božije radi osvećenja lica i predmeta, ili radi otklanjanja svega što smeta spasu vernih i napretku Crkve. Dejstvo blagoslova se, dakle, prostire i na čoveka i na predmete ili na sile oko njega (vidljive i nevidljive). Sveštenik blagosilja krstoliko desnom rukom, pri čemu su prsti desne ruke postavljenu tako da obrazuju slova ICHC (početna i krajnja slova Spasiteljevog imena Isus Hristos). Po tome sveštenik podeljujući napodu blagodat Božiju, čini to blagoslovom sa imenom Isusa Hrista, a tim imenom se mi osvećujemo i opravdavamo (J Kor. 6, 1 1). Kada pravoslavni hrišćani traže blagoslov od sveštenika, traže da se blagoslove imenom Gospodnjim. Na bogosluženju molimo sveštenika: ,,Imenom Gospodnjim blagoslovi, oče! Kada sveštenik na bogosluženju blagosilja, većinom propraća taj blagoslov i određenom molitvom, npp. prilikom podeljivanja mira izgovara reči: „Mir tebu“, ili „Mir svuma“. Ili govori: „Blagoslov Gospodnji da dođe na vas…“ itd Kada sveštenik blagosilja narod tada verni treba da smerno priklone glave primajući taj blagoslov od služitelja oltara kao iz ruke Gospoda. Poklonom verni izražavaju svoju blagodarnost samome Bogy na podeljenoj blagodati i milosti, jer je on izvor i davalac milosti, blagoslova i svakoga dobra.

POLOŽAJ VERNIH NA BOGOSLUŽENJU

Stajanje
Od apostolskih vremena hrišhani se mole stojeći (kao što se vidi iz Evanđelja po Marku gl. 1 1, stih 25) smatrajući sedenje u ovakvim prilikama za nepristojno. Stajanje je tako važan položaj hrišhana na molitvi, da se u određene dane isključuje svaki drugi položaj. Stajanjem simvolizujemo Hristov Vaskrs, kojim smo se oslobodili od pada i greha. Otuda je i poteklo pravilo da se redovno nedeljom, kao i u dane od Vaskrsa do Duhova ne kleči već verni u te dane treba da se mole stojeći. „Ako nije pristojno sedeti pred onim, koga treba poštovati i koga poštujemo, to je sasvim neblagodarno sedeti pred licem Boga živoga, pred kojim stoji anđeo što se moli — sveštenik”
Međutim, crkveni ustav dopušta i propisuje da se za vreme izvesnih delova bogosluženja može cedeti. Kad se čitaju katizme, sedalni, prolozi ili sinaksar i Crkva dopušta svemu narodu da sedi, da bi oni koji se umore u prethodnim delovima bogosluženja, mogli pažljivo slušati ono, što se čita ili poje i sedalnima, katizmama itd, ili što se govori u crkvenoj propovedi.

Klečanje
Je izraz svesti da je čovek grešan i kriv, pa je prema tome ovo naročiti položaj onih koji mole oproštenje kazne zbog kakve pogreške. Ono je izraz kajanja i naše zavisnosti od Boga, kao i dokaz da nam je potrebno Božije milosrđe. Otuda se hrišćani mole klečeći naročito u vreme kajanja i posta, ili kada mole kakvu milost, Danas se u nekim našim hramovima za vreme čitanja svetog Jevanđela kleči. To je izraz vere i poštovanja žive reči Božije. I sam Gospod naš, Isus Hristos, molio se klečeći (Luka 22, 4), klečahu i njegovi sveti učenici i kad se moljahu za oproštenje grehova (Dela ap. 7, 60) i kad behu u žalosti (Dela 9, 40) ili brizi (Dela 20, 36) i kad preduzimahu kakav težak posao (Dela 21, 5). Tako činjahu i prvi hrišćani. Prema tome, postoji ovaj molitveni simvol u hrišćanskom bogosluženju odvajkada.

Klanjanje – poklon
Saginjanjem glave prilikom čitanja Evanđelja, verni daju izraz svoje pažnje. Prilikom prenosa Časnih darova sa žrtvenika na sv. presto (za vreme velikog vhoda) priklanjanjem glave verni izražavaju pobožno i misleno učešće u hodu Isusa Hrista na dragovoljno stradanje.

Skrštanje ruku na grudi
Verni koji se u crkvi mole ne podižu ruke, kao što to čine sveštenici koji služe, kada čitaju određene molitve. Verni se mole stojeći na svome mestu, sa rukama spuštenim, ili prekrštenim na prsima. Skrštanje ruku na grudi, za vreme molitve, je stari običaj u Pravoslavnoj crkvi (za razliku od latinskog običaja sklapanja ruku). Skrštanje ruku na grudi pri molitvi, znak je unutrašnjeg uzdizanja srca Bogu, moljenja iz sveg srca, jer grudi se smatraju kao ljudska srca.

Pokrivanje i otkrivanje glave
Držeći se propisa sv. apostola Pavla (1 Kor. 1 1, 4—15) hrišćani, da bi izrazili svoju pobožnost prema Bogu, mole se gologlavi. Hrišćanke prisustvuju bogosluženju pokrivene glave. Skidanje kape postalo je opšte primljenim znakom pažnje, uvažavanja i poštovanja u društvenom životu. Prirodno je da čovek one znake i oblike poštovanja na koje se navikao, prenosi iz običnog života u religijski. Prema tome, povredio bi se prirodni osećaj, kad bi čovek stupio pred svetinju svevišnjega Gospoda pokrivene glave.
Hrišćanke pokrivene glave prisustvuju bogosluženju. Kosa je, naime, naročito ženski ukras pa lako postaje predmetom sujete; da ne bi, dakle, dala povoda čulnosti i time nesvesno učinila greh, žena treba da ima pokrivenu glavu dok prisustvuje bogosluženju.

Okretanje lica prema istoku
Pravoslavni hrišćani, od najstarijih vremena obično su se molili okrenuti licem ka istoku — izvoru svetlosti. Istok, kao izvor svetlosti, je slika Isusa Hrista, koji se u Sv, pismu često naziva istok (Luka I, 78), svetlost (Jn. 8,12), sunce pravde (Mal. 4, 2). Obraćajući se u molitvi na istok hrišćani se obraćaju samom Isusu Hristu kao Bogu i Spasitelju.

Kađenje
Kađenje je simvol molitve, klanjanja i žrtve Bogu. Kađenjem vernih primaju se njihove molitve, podeljuje im se osvećenje, koje nevidljivo dolazi kao i miris tamjana. Kađenju uvek prethodi molitva. Prvobitne kadionice su one sa drškom, a docnije su dobile današnji oblik.

O prisluživanju – paljenju sveća
Crkva je propisala mesto gde se sveće pale-prislužuju. To su pretežno svećnjaci pri ulasku u crkvu sa desne strane. Ima i mesta van hrama gde su urađene posebne prostorije za to. Često naši vernici pitaju gde se pale sveće za žive a gde za umrle članove. To pitanje crkva je odredila rečima: „Svi su živi i svi su jedno, u Hristu“ Ali ni praksa koja je ustaljena da se na čiracima gornjim pali za žive, a na onim donjim za umrle, nije pogrešna. Treba kupovati sveće od čistog voska koje kupuju u crkvi, a ne kao što ljudi imaju naviku da kupuju po pijacama i takve ( neosvećene sveće) prislužuju u svojoj crkvi sebi za zdravlje.

Zašto se prislužuje – pali kandilo pred ikonom
-Prvo zato što je vera naša svetlost. Rekao je Hristos Ja sa svetlost svetu. Svetlost kandila opominje nas na svetlost kojom Hristos obasjava duše naše.-Drugo, da nas podseti na svetlost karaktera onog svetitelja, pred kojim palimo kandilo. Jer su sveci nazvani: sinovi svetlostu. -Treće, da nam služi kao ukor za tamna dela naša, i zle pomisli i želje, i da nas pozove na put jevanđelske svetlosti. Da bismo se potrudili tako sa revnošću oko zapovesti Spasiteljeve: tako da ce cvetli i vaše videlo pred ljudima, da vide vaša dobra djela.-Četvrto, da to bude mala žrtva naša Bogu, koji se sav žrtvovao za nas. Jedan majušni znak velike blagodarnosti i svetle ljubavi naše prema Onome, od koga u molitvi prosimo i život, i zdravlje, i spasenje, i sve što samo bezgranična nebeska ljubav može dati.-Peto, da bi nas podsetilo pre svega ostalog, da je Tvorac sveta stvorio svetlost, a potom sve ostalo po redu: I reče Bog da buqe svetlost, i bi svetlost (Postanje 1,3) Tako mora biti i na početku našeg duhovnog života, da pre svega ostalog svetlost Hristove istine zasija u nama. Od ove svetlosti Hristove istine stvara se svako dobro delo, izvire iz nje i raste u nama.

Sećanje na umrle
Naša najveća dužnost jeste da se sećamo naših umrlih članova. Molitva pravednika može mnogo da pomogne. Zato naša molitva kroz činjenje pomena, parastosa i vršenjem zaupokojenih liturgija od velike je koristi za pokoj duša umrlih. To je najbolji način da im se odužimo za sva dobročinstva koja su učinili za nas.

Uputstva za vernike
Vernici treba da isključivo kupuju sveće u svom svetom hramu. Time ispunjavaju crkvenu zapovest a ujedno i pomažu sveti hram. To se odnosi i na druge crkvene predmete (ikone, svećnjake, kandila, tamjan) i razne crkvene knjige, jer to je sve osveštano i blagosloveno. A na taj način pomažemo našu crkvu da može da obnovi sveti hram i prateće objekte oko njega.

Davanje priloga
Još u drevna prvohrišćanska vremena ustalila se praksa davanja priloga. Jer sam Spasitelj naš, Gospod Isus Hristos, je rekao: „Da ne zna levica šta čini desnica“. Uvek je od vernika tražio da pomažu jedni druge radi opšteg napretka i boljitka. Svako prema svojim mogućnostima treba da pomaže crkvu svoju. Tamo gde nema crkava a ima veliki broj vernika, oni treba da se organizuju i sagrade sebi hram jer nema spasenja van hrama. A u crkvi se vrši Sveta tajna pričešća i druge svete tajne i molitvoslovlja bez kojih čovek ne može da dobije spasenje.

DUŽNOSTI VERNIH NA BOGOSLUŽENJU                                                                                         

Vaša je dužnost da se starate za primeran red u crkvi na bogosluženju. Opomenite neupućene i poučite ih! Svi treba da se trudimo da naše bogosluženje bude što lepše! Veliki je greh praviti bilo hotimičan bilo nehotičan nered na bogosluženju. Zato se staraj da na bogosluženje uvek stigneš pre početka. Tada ćeš imati vremena da uzmeš i upališ sveću, i da svoje lične molitve prineseš Gospodu. A kad počne bogosluženje tada treba molitveno učestvovatu u njemu, bilo pevanjem, ko ima sluha i glasa, bilo čitanjem Liturgijskih molitava iz molitvenika, bilo pobožnim praćenjem samog toka bogosluženja. Nikako nije lepo, a i greh je, kad pojedinci narušavaju tišinu i svečanost bogosluženja prolazeći kroz crkvu da bi celivali ikone. To se ne sme činiti za vreme bogosluženja, već pre i posle bogosluženja.
1. Na bogosluženje doći pre početka;
2. iz crkve izići tek po završetku bogosluženja
Z. za vreme bogosluženja ne prolaziti kroz crkvu, već što pre zauzeti svoje mesto;
4. ne gurati se nikako, niti razgovarati;
5. stojati pobožno i mirno, ostavivši slobodan prostor u sredini hrama za sveštenika kad kadi;
6. za vreme bogosluženja vernici ne trbea da stupaju na soleju (prostor pred ikonostasom) jer je ona određena za sveštenoslužitelje;
7. Sv. pričešću, nafori i celivanju pristupiti u najvećem redu.

ISPOVEST

Sveta tajna pokajanja i ispovesti je jedna u nizu blagodatnih sredstava u životu jednog hrišćanina. U svakodnevnom životu čovek čini sitnije ili krupnije grehe. Oni su kao blato koje kalja dušu čovekovu i njegov moralni lik. Zato je crkva odredila sredstvo kojim se to blatoi prljavština greha spira sa čoveka — to je sveta tajna pokajanja i ispovesti. Ispovest je potrebna što češće, a obavezno uoči svakog pričešća. Na žalost, ova sveta tajna nije dovoljno zastupljena u našem narodu, a možda je odsustvo pokajne discipline jedan od bitnih uzroka našeg moralnog i duhovnog posrnuća. Ispovest se vrši y hramu ili ispovedaonici, pred sveštenikom. Vernik ispoveda sve ono što ga muči u duši, i što mu opterećuje savest, sve grehe, čak i one koji su počinjeni u mislima ili željama. Koliko je važna ispovest znaju oni koji se ispovedaju, jer oni posle ispovesti osete veliko olakšanje, kao da im je neki veliki teret pao sa duše i srca, a celo njihovo biće prožima neizrecivo blaženstvo.
Ne treba se plašiti ispovesti, jer sveštenik, po svojoj zakletvi ne sme da otkrije ni jedan greh koji mu je ispoveđen, po cenu života.

PRIČEŠĆE

Najuzvišenija i najsvetija sveta tajna, jeste Sveta tajna pričešća ili evharistija. U njoj se čovek potpuno fizički i duhovno sjedinjuje sa Hristom. Vino i hleb, u pričešću su istinsko telo i krv Hristova. Zato se za primanje svetog pričešća, hrišćanin mora pripremiti na najdostojniji način. Sedam dana se posti strogi post, bez ulja, dakle, na vodi. Deca i bolesnici mogu i manje, sa odobrenjem i blagoslovom sveštenika. U nekim našim krajevima, pred pričešće na desetak dana se ne pije vino, niti se jede grožđe, pa čak ni kupine, ni bilo koje drugo voće crvene boje, jer podseća na krv Hristovu, kojom se vernici pričešćuju. Ujutro pre pričešća, a i kad se ne pričešćujemo, ne uzima se ništa od jela i pića (kafa ) na primer , niti se puši, sve dok se ne pričesti, i ne uzme nafora.
Pored posta, pripremanje za pričešće podrazumeva i uzdržavanje od rđavih i zlih dela, izmirenje sa svima sa kojima je neko u zavadi, činjenje dobrih dela i davanje milostinje, jednom reči istrajavanje u svakoj vrlini i uzdržavanje od greha.

Kako se pričešćuje
Kada se stane pred sveštenika onda treba glasno izgovoriti svoje ime. Usta se otvore da bi sveštenik mogao sasuti sveto pričešće u njih. I ne zatvaraju se dok sveštenik ne izvadi kašičicu. Na taj način se izbegava mogućnost da se sveta pričest prospe. Ženski deo vernika ne sme pre pričešća karminisati usne. Treba se prekrstiti i ranije i kada se odmakne od čaše. Tada se polako prilazi onome ko deli naforu. Pričešće se ne uzima, ono se dobija.

Nafora
Nafora je hleb koji se vernicima deli na kraju svete liturgije. To je podsećanje na prve hrišćanske večere ljubavi — agape, gde se zajedno večeralo, pevale se crkvene pesme i delila milostinja. To su sitno isečeni delovi prosfora iz kojih se uzimaju delovi za vršenje Sv. Liturgije. Primajući naforu mi učestvujemo u jednoj sveopštoj agapi, koja veže sve hrišćane. Nafora se uzima na sledeći način: polako u redu, prilazi se svešteniku koji deli naforu. Kada se dođe na red, prvo se prekrsti, a zatim na dlan leve ruke prekrsti se desni dlan i priđe se svešteniku koji na ispruženi dlan stavlja kockicu nafore. Onda se celiva ruka, nafora se uzima, i polako se izlazi iz crkve.

Sveštena lica
Sveštena lica su od Boga na poseban način posvećena da vrše sveta bogosluženja. svete tajne i obrede. U najčešćem kontaktu sa narodom su papoxujcku sveštenici koji služe pri crkvama i obavljaju potrebne verske obrede svojim parohijanima. Takav sveštenik je paroh, a narod su njegovi parohijani. Jer određeno crkveno područje, koje opslužuje sveštenik, zove se parohija. Sveštenik se pozdravlja pri susretu: ,,Pomozi Bog, oče, blagoslovite!” Svešteniku se celiva ruka bez obzira na godine sveštenika i onoga koji celiva. Sveštenik se u razrgovoru oslovljava sa „oče“ recimo „,oče Marko“, ili ako je prota, može ,“oče proto“. Vladika se oslovljava, rečima ,“Vaše preosveštenstvo“ ili ,“Preosvećeni Vladiko“ , ili ako je neformalni razgovor samo „Preosvećeni“. Patrijarh se oslovljava sa ,,Vaša Svetosti”, ili ,,Svjatjejši Vladiko” ili samo „Svjatjejši“. Monahinje se oslovlavaju sa sa „sestro“, a igumanija sa ,,mati”. Od ženskog monaštva se ne traži blagoslov i ne ljubi se ruka. Monaška lica se takođe oslovljavaju sa ,,oče”. Mlađima se kaže ,,oče” i njegovo ime a starešini manastira se može reći ,,oče igumane” ili ,“oče arhimandrite“. Iskušenici se oslovljavaju sa „brate“.

* Prezeto sa sajta www.svetivasilije.se

Close Menu
Translate »
×
×

Cart