Недеља раслабљеног
У четвртој недељи по Васкрсењу Христовом, Јеванђеље по Јовану сведочи о сусрету Господа Исуса Христа са болесним и раслабљеним човеком у јеврејској бањи Витезди. Ова приповест носи у себи скривену и врло дубоку символику која има свој педагошки и евхаристијски карактер.
“Одговори му болесник: Господе, човека немам, да ме спусти у бању кад се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене.” (Јн. 5,7) Савремена цивилизација и човек, сличи стању раслабљенога. Савремени човек, убог и хром, чезне и вапије за бањом сопственог очишћења и спасења. Тумарајући у тами безнађа, жедан “Воде Живе,” а убог од самољубља и егоизма, похлепе и гордости, иска исцељење, непрестано тражећи помоћ од човека. Лажни пророци, исцелитељи, магови и идоли, властодржци, силници и идеолози, нуде помоћ овом несрећном и усамљеном човеку. Ништавило, бесмисао и лаж њихових “инстант еликсира,” рађају још већу бол, патњу и очај. Раслабљени човек у раслабљеном свету, остаје жедан и усамљен, ту на обали и прагу “Воде Живе,” спаса и очишћења, немоћан да се у њу порине.
Бања Витезда јесте Црква и њено срце – Литургија, нови живот у Христу кроз бању Крштења. Ново рођење водом и Духом. Црква је икона и израз Божје – Тројичне љубави према свету и човеку. Она је живот и исцељење “због свега и за све.” Сваки човек стоји на обали ове бање и призван је у благодатну заједницу Светога Духа, у извор воде, новог и вечног живота. Рече Господ раслабљеном: “Узми одар свој и ходи!… Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди” (Јн. 5,8-14). Христос га исцељује, а са њим и нас. Одар је видљиви знак свету наше убогости и грешности, оличен у покајању и милосрђу према ближњем, а исцељење, знак и печат неизрециве Божје љубави и милости.
Црква је бања Витезда, Господ Христос наше исцељење и живот. Слобода наше добре воље је подвиг и погружење у Христа, у Васкрсење и живот будућег века. Сведочећи да имамо Бога, пружимо руку другом човеку, љубећи тиме Бога и ближњег.
Недеља Самарјанке
(Јован 4, 5-42)
ДОШАВШИ СА ВЕРОМ САМАРЈАНКА НА БУНАР,
ВИДЕ ТЕ КАО ВОДУ ПРЕМУДРОСТИ,
КОЈОМ СИ ЈЕ НАПОЈИО ИЗОБИЛНО:
И ЦАРСТВО НЕБЕСКО НАСЛЕДИ ВЕЧНО, КАО СВЕСЛАВНА
Сведочанство о Христовом сусрету са Самарјанком код Јаковљевог извора јесте једно од најпоетичнијих места у Јеванђељу. Подневно сунце, жеђ, вода, одмор након дугог пута, Господ који уморан седа на ивицу Бунара: сви ови детаљи наведени код светог апостола Јована, чине веома присну сцену и јарко дочаравају Христову присутност. Разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јевреја и Самарјана, напротив, долази до непосрене блискости између двоје саговорника.
Али, разговор Исуса са Самарјанком, иако је природан, изненађује нас својом згуснутошћу и током мисли. Сваком новом реченицом, Исус уздиже разговор са материјалног на духовни ниво. Разговор се најпре односи на обичну воду, која се налази на дну бунара: „Дај ми да пијем“, каже Исус. Жема је зачуђена: како може он, Јудејац, да се обраћа Самарјанки? Исус не прихвата ову расну и религијску расправу, већ се непосредно открива као Извор живе воде и нуду дар Божији жени. Жена оклева, и враћа тему разговора уназад на воду у бунару и, са премисом ироније у гласу, пита овог странца о његовом пореклу: „Јеси ли ти већи од оца нашег Јакова?“.
Исус јој онда објашњава смисао својих речи: Вода из бунара је намењена за нашу свакодневну употребу, док је вода жива за вечни живот. Пошто се заинтересовала, жена користи прилику да пита Исуса за ту воду која заувек отклања жеђ. Онда је Исус суочава са суровом стварношћу. Показује јој ко је она, да је она једна површна жена, која је имала пет мужева. Жена, која има много лица, тек сада престаје да глуми, стаје пред Господа без маске и проналази своје истинско биће…
Али, пре него Му се потпуно отвори, она хоће да буде сигурна у вези са још једним питањем: „Да ли спасење долази од Јудејаца?“. Да, истина је да спасење долази од Јудејаца, а сада схвата и зашто. У једном тренутку она схвата да је Исус Спаситељ света. Пошто спсење долази преко Њега, оно долази од Јудејаца. Када је то схватила, она је постала спремна да призна Месију.
Последње питање које је Самарјанка поставила пре него је признала Христа за Спаситеља, односи се на религијску полемику између Јевреја и Самарјана – да ли је јеврејски храм једино место за истинско богослужење, или је то, пак, супарнички храм, подигнут у Самарији на гори Герасим?
Још једном Исус уздиже разговор на виши ниво, прелазећи са земаљског света (то јест земаљског места за богослужење) на небески свет: на клањање Оцу у Духу и Истини.
Недеља Слепог
‘‘Исус одговори: Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему.’‘ (Јн. 9,3)
Исцељење слепог човека у баИсцелење слепог, иконањи Силоаму, у Јерусалиму, од стране Господа Исуса Христа, један је од догађаја описаних у Јовановом Јеванђељу, а коме је Црква посветила једну недељу током Педесетнице. Са разлогом, у пастирском духу, Црква благовести овај догађај услед врло дубоке проблематике и вековног питања, на који одговара ова прича, односно сам Господ Христос.
Наиме, у јеврејском менталитету, али и других народа, постоји дубока предрасуда да су болести и несреће од рођења, испаштање зарад греха предака. Та предрсуда и неистина је погрешни одговор човека на несвесни порив своје природе за правдом и равнотежом унутар граница створеног света, пројавом космичке правде у времену. Христос чином исцељења слепога од рођења и одговором ученицима руши ову заблуду, доносећи свету и човеку, суштински нови и истинити смисао овакве врсте патње. Даје одговор за којим вапије човек, откривајући му истину створености и пропадљивости сопствене природе, унутар које се пројављује Дух Свети, Божја љубав и старање за човека. Болест није испаштање ради греха других, већ Божја посета и прилика да се ‘‘јаве дела Божја.’‘ Не без разлога, Господ при чину исцењеља користи твар, као символ да свака честици створеног може пројавити Духа Светог, Љубав Божју.
Ова прича крије у себи и скривену поруку духовног слепила, као греха и сопствене осуде на патњу, оличену у фарисејима, као архетиповима духовно слепих људи за Бога и Истину, која им се сведочи и пројављује пред очима. То је порука и опомена свима који не желе да виде стварност Васкрсења и исцељења свих у Христу, који у тами свог слепила тумарају у оквирима пропадљиве логике, окошталих закона створене природе и сопственог самољубља. Зато је слепи прогледао јер Светлост коју је угледао отворивши своје очи, било је лице Сина Божјег, Господа нашег Исуса Христа!
