Krstopoklona nedelja

U subotu treće nedelje Velikoga Posta, od davnih vremena, na sredinu crkve se iznosi krst, a četvrta nedelja Velikoga Posta koja sledi posle toga naziva se Krstopoklonom nedeljom. Znamo da je Veliki post priprema za Strasnu sedmicu, za dane u koje se Crkva seća stradanja, raspeća i krsne smrti Isusa Hrista. Iznošenje krsta na Krstopoklonu nedelju ima za cilj da nas opomene na krajnji cilj našeg intenzivnog i produbljenog hrišćanskog života kojim živimo u te velikoposne dane. U vezi sa tim umesnoje da se još jednom prisetimo mesta koje Krst – kao glavni i uzvišeni simvol Hrišćanstva – zauzima u hrišćanskoj veri. Taj simvol ima dva – međusobno usko povezana – značenja. Sa jedne strane, to je Krst Hristov kao onaj odlučujući događaj kojim se završava zemaljski život i služenje Gospoda Isusa Hrista. To je priča o čudnoj i strašnoj ljudskoj mržnji prema Onome Koji je sve Svoje učenje usredsredio na zapovest o ljubavi, Koji je svu Svoju propoved usredsredio na poziv na samoodricanje i samožrtvovanje u ime te ljubavi. Pilat – rimski upravitelj Judeje – kome su priveli uhapšenog, prebijenog i popljuvanog Hrista govori: “Ovaj čovek nikakva zla nije učinio”. Međutim, to je izazvalo samo još bučnije urlanje rulje: ” Raspni Ga, raspni Ga!”.

Tako Krst Hristov predstavlja večno pitanje koje je upućeno samoj dubini čovekovoga bića: zaššo dobro uvek izaziva ne samo irotivljenja, već i mržnju? Zašto je dobro uvek bilo razapinjano u ovom svetu? Mi obično izbegavamo da damo odgovor na ovo pitanje prebacujući u sebi krivicu uvek na nekog drugog.

Svi mislimo: da sam ja bio tamo te strašne noći sigurno ne bih postupao kao što su postupali svi koji su bili prisutni. Ali, avaj, negde u dubini naše savesti mi vrlo dobro znamo da to nije tako. Mivrlo dobro znamo da su Hrista mrzeli, mučili i razapeli obični ljudi, ljudi “poput svih ostalih”, a ne neki posebno zli ljudi ili neljudi. Pilat je, čak, pokušao da zaštiti Hrista, da odgovori gomilu. Pilat je, zatim, predložio gomi-li da zbog praznika pusti Hrista na slobodu. Pilat je, konačno, pred gomile rulje oprao, ruke pokazavši time da se ne slaže sa ubistvom Hristovim. Jevanđelje nam u nekoliko poteza daje portret tog bednog Pontija Pilata, prestrašenog čoveka činovničke savesti, koji iz straha odbija da postupi po glasu svoje savesti.

Ali, zar se to isto ne događa i u našem životu, u životu koji nas okružuje? Zar to nije najuobičajenija i najtipičnija od svih životnih situacija? Zar isti taj Pilat nije prisutan i u nama samima sve vreme našega života? Zar i mi ne padamo u iskušenje da “peremo ruke” u onim životnim trenucima u kojima bi trebalo da kažemo odlučno i ne-povratno i neistini i nepravdi, zlu i mržnji? Pored Pilata, tu su i rimski vojnici. No, i oni su mogli da kažu u svoju odbranu: “Mi smo samo ispunjavali naređenje vlasti. Nama je bilo naređeno da •neutrališemo” nekog skitnicu koji je podsticao narod na pobunu i rušenje poretka. Šta uostalom o tome ima da se priča?”. Pored Pilata i rimskih vojni-ka, tu je bila i gomila, to jest isti oni ljudi koji su samo šest dana pre toga oduševljeno dočekali Hrista na ulasku u Jerusalim i klicali Mu: “Osana, osana!” Isti ti ljudi su sada urlali: “Raspni Ga, raspni Ga!”. Ali, zar nisu toj gomili ondašnje vođe, učitelji i autoriteti ”objasnili” da je taj Čovek – prestupnik koji je narušio Zakon i obličje i koji, stoga, po Zakonu – uvek po zakonu, uvek po odgovarajućem paragrafu! – mora da umre… Tako je svaki od učesnika u izvršenju tog strašnog zlodela bio, sa svoje tačke gledišta, “u pravu”, te je imao opravdanje za svoje postupke. A svi zajedno ubiše Čoveka koji ”nikakvog zla nije učinio”.

Zato je prvi smisao Krsta – smisao njegovog suda nad zlom ili, tačnije govoreći, nad lažnim dobrom u čijem se ruhu zlo neprestano pojavljuje u ovom svetu, nad lažnim dobrom koje zlu obezbeđuje njegovu strašnu prbedu na ovoj zemlji.

Otuda proizlazi i drugi smisao Krsta. Za Krstom, Hristovim dolazi naš krst, moj krst o kome je govorio Hristos: “Ko hoće da ide za mnom… neka uzme krst svoj… (Mk. 9,34)”. To znači da pred istim onim izborom pred kojim su one noći stajali svi – i Pilat, i rimski vojnici, i jevrejski vođi, i gomila, i svaki čovek u toj gomili – stoji svako od nas uvek i svaki dan svoga života. Spolja gledano to može da nam izgleda kao nešto neva-žno i drugostepeno. Međutim, za savest nema prvostepenog i drugostepenog. Ima samo istine i neistine, dobra i zla. Ali, svaki dan uzimati i nositi svoj krst ne znači samo trpeti teškoće i breme životno. To pre svega znači neprestano živeti u saglasju sa svojom savešću, živeti u svetlosti suda savesti. Evo, i dan danas pred licem čitavog sveta bezbožnici hapse ljude koji “nikakvoga zla nisu učinili”, muče ih, i biju, bacaju u tamnicu ili konc-logore. I sve to “po zakonu”, sve po poslušnosti i disciplini, sve “u ime poretka” i “za dobro svih”. I koliko je i dan-danas ” Pilata” koji peru ruke, koliko je sa-mo i dan-danas vojnika koji se trude da ispune svoju vojničku disciplinu i koliko i dan-danas ima ljudi koji poslušno i ropski urliču, ili u najboljem slučaju ćutke posmatraju taj trijumf zla u svetu.

Na Krstopoklonu nedelju iznosi se krst na sredinu crkve: poklonimo se krstu, celivajmo ga i setimo se smisla Krsta Hristovog. Šta nam govori, na šta nas poziva Krst Hristov? Da se setimo Krsta kao izbora. Izbora od koga zavisi sve u svetu i bez koga je sve u svetu – trijumf zla i tmine. “Na sud sam došao u svet ovaj” – govori Hristos. Na tom sudu – sudu raspete Ljubavi, Istine i Dobra – stoji svako od nas.